МЕДЕЈА
Аутор: Сенека
Глас из офф-а: Беа Инса
Редитељ: Росарио Арена
Сценограф: Дениза Хартард Санчез
Костимограф: Пабло Нуњез
Izbor muzike: Ђовани Вале
Игра: КАРЛОС КОНЧА
Медеја још опстаје! Овде су копно и море, ватра и мач, бог и грмљавина.
Али, Медеја је, такође, у изгнанству, без дома, урадила је све за љубав и у име љубави изгубила све. Дадиља у једном тренутку каже: Колхида је далеко, а муж изгубљен; од свег тог богатства не остаде ништа. Одавде почиње путовање кроз мит.
Медеја треба да се суочи са својим духовима, са својим злочином; она мора да искуси своју освету још једном, да би поново постала – Медеја.
Неко се креће у мраку.
Је ли то жена? Човек? Кога брига!
То је нешто више: Медеја.
Човек са срцем жене и жена са снагом човека, наша Медеја је бескућник без игде ичега, окружена само ђубретом. Ђубре се јавља као метафора за живот који више није њен, све што је оставила због љубави, и оно што јој је остало. Оно јој буди успомене и зауздава сву страст људског срца. Немајући шта да изгуби, наша Медеја, издана и искоришћена, никада није жртва. Она почиње као просјак, а када се мржња сретне са страшћу, она поново постаје краљица – али, по коју цену?
Сенекин текст, адаптиран у монолог, изводи један човек, који кроз Медејино лудило ствара три друга лика:
Дадиљу, која представља разлог;
Креонта и Јасона, који представљају мушку амбицију и себичност,
који следе једино свог бога;
Идеја је да се зађе иза њеног пола, да се заборави где се прича одвија и да се концентрише искључиво на Медеју, на оно што она представља, на страст која је води у трагедију.
КАРЛОС КОНЧА је завршио глумачку школу у Чилеу, а 2000. дипломирао на Academia de Arte Dramático Silvio D’Amico у Риму. Учио је, такође, савремени плес у Барселони.
Позориште Ламорал је основано 2010. године, као плод сарадње између чилеанског глумца и италијанског редитеља, са жељом да се живот врати једној другачијој Медеји, модернијој и хуманијој, али без губитка драматичне снаге и трагичног садржаја, које има Сенекин текст.
Ламорал тежи синергији идеја, различитих извора и душа, у театарском трагању које увек остаје верно сценској фикцији.
