"Могао бих да кажем, као и свака будала: да се није десило то што се десило, мој живот би био друкчији. Човјек је проклет, и жали за свим путевима којима није прошао.
Какво сам ја свјетло? Чиме сам просвијетљен? Знањем? Вишом поуком? Чистим срцем? Правим путем? Несумњањем?
Све је дошло у питање... Све спада с мене, и остаје оно што је било прије свега, гола кожа и го човјек... "
Мехмедалија Меша Селимовић
У Мешином роману „Дервиш и смрт“ пронашао сам нешто што ме је већ после прве прочитане странице зауставило. Снажан приказ највеће човекове муке - сумње. Сумња у све и дилема око свега су неисцрпни бунар духовности и неиспитаних тајни људске душе којом се Меша бави. Основни мотив настајања ове представе је моја дубока фасцинација непоновљивим начином на који то ради.
Његова изјава у роману "Ја немам два срца, Једно за љубав, друго за мржњу" је нешто најхрабрије, најчасније и највеличанственије што може рећи један човек.
